Šta je hidropneumtoraks?

Hidropneumotoraks predstavlja stanje u kojem se u pleuralnom prostoru istovremeno nakupljaju vazduh i tečnost, što može izazvati delimično ili potpuno urušavanje pluća. Do hidropneumotoraksa može doći usled tupe ili prodorne povrede grudnog koša, određenih medicinskih zahvata, ili kao posledica postojećih plućnih bolesti. U nekim slučajevima može se javiti i bez jasnog uzroka. Najčešći simptomi uključuju iznenadan bol u grudima i otežano disanje. U težim slučajevima, hidropneumotoraks može biti stanje koje ugrožava život.

Lečenje obično podrazumeva postavljanje igle ili dren tube u grudni koš kako bi se uklonili suvišan vazduh i tečnost. Manji hidropneumotoraks ponekad može da se povuče i bez intervencije, ali u većini slučajeva zahteva medicinsku pomoć.

Simptomi hidropneumtoraksa

Najčešći simptomi hidropneumotoraksa uključuju iznenadni bol u grudima i osećaj otežanog disanja. Težina simptoma može zavisiti od toga koliki deo pluća je kolabirao, kao i od količine nakupljenog vazduha i tečnosti u pleuralnom prostoru.

Uzroci hidropneumtoraksa

Hidropneumotoraks može nastati iz više razloga, uključujući:

• Povredu grudnog koša. Bilo koja tupa ili prodorna povreda grudnog koša može izazvati kolaps pluća i istovremeno dovesti do nakupljanja vazduha i tečnosti u pleuralnom prostoru. Takve povrede mogu nastati usled saobraćajnih nesreća, fizičkih napada ili kao komplikacija tokom medicinskih procedura u kojima se igla ili kateter uvodi u grudni koš.
• Plućne bolesti. Oštećeno plućno tkivo ima veću verovatnoću da se uruši. Do oštećenja može doći usled različitih osnovnih bolesti kao što su hronična opstruktivna bolest pluća, cistična fibroza, rak pluća ili upala pluća. Neka stanja koja uzrokuju stvaranje cističnih promena u plućima, kao što su limfangioleiomiomatoza i Birt-Hogg-Dubé sindrom, mogu dovesti do pucanja plućnih cista i nastanka hidropneumotoraksa.
• Pucanje vazdušnih mehurića (blebova) . Mali mehurići vazduha mogu se formirati na vrhu pluća. Ako dođe do njihovog pucanja, vazduh može iscureti u pleuralni prostor, a ukoliko se uz to pojavi i tečnost (kao posledica infekcije, povrede ili drugih faktora), razvija se hidropneumotoraks.
• Mehaničku ventilaciju. Kod osoba koje su na respiratoru može doći do ozbiljnog oblika hidropneumotoraksa. Povišen pritisak vazduha koji stvara respirator može dovesti do oštećenja plućnog tkiva, omogućavajući istovremeno prodiranje vazduha i tečnosti u pleuralni prostor.

Faktori rizika hidropneumtoraksa

Uopšteno, muškarci su značajno skloniji razvoju hidropneumotoraksa nego žene. Oblik hidropneumotoraksa koji nastaje usled pucanja vazdušnih mehurića (blebova), najčešće se javlja kod osoba između 20 i 40 godina, naročito kod visokih i mršavih osoba.

Postojanje plućne bolesti ili potreba za mehaničkom ventilacijom može biti direktan uzrok ili značajan faktor rizika za razvoj hidropneumotoraksa. Ostali faktori rizika uključuju:

• Pušenje. Rizik raste proporcionalno trajanju pušenja i broju popušenih cigareta, čak i ako nisu prisutne druge plućne bolesti poput emfizema.
• Genetiku. Određeni oblici hidropneumotoraksa imaju tendenciju da se pojavljuju unutar porodica.
• Prethodni pneumotoraks ili hidropneumotoraks. Osobe koje su već imale ovo stanje imaju povećan rizik da ga dobiju ponovo.

Komplikacije od hidropneumtoraksa

Moguće komplikacije hidropneumotoraksa zavise od veličine i težine stanja, kao i od uzroka i načina lečenja. U nekim slučajevima, vazduh i/ili tečnost mogu nastaviti da se nakupljaju ako se otvor na plućima ne zatvori, što može dovesti do produženog curenja i otežanog izlečenja. Takođe, hidropneumotoraks se može ponovo javiti, naročito ako nisu uklonjeni uzroci koji su doveli do njegovog nastanka.

Dijagnostikovanje hidropneumtoraksa

Hidropneumotoraks se najčešće dijagnostikuje pomoću rendgen snimka grudnog koša, koji može jasno prikazati prisustvo i vazduha i tečnosti u pleuralnom prostoru.
U nekim slučajevima, kada su promene suptilne ili je potrebno preciznije određivanje obima i uzroka stanja, koristi se CT skener (kompjuterska tomografija) — koji daje detaljniji prikaz struktura u grudnoj šupljini.

Ultrazvuk takođe može biti koristan, naročito u hitnim slučajevima ili kada je potrebno brzo prepoznavanje tečnosti i vazduha.

Iako se magnetna rezonanca (MR) ređe koristi za dijagnozu hidropneumotoraksa zbog dužeg trajanja snimanja i slabije dostupnosti u hitnim slučajevima, može biti korisna u kompleksnijim slučajevima kada je potrebno dodatno razjasniti promene u plućima ili okolnim strukturama, naročito kod hroničnih oblika ili sumnje na pridružene bolesti.

Lečenje hidropneumtoraksa

Cilj lečenja hidropneumotoraksa je da se smanji pritisak na pluća i omogući njihovo ponovno širenje (re-ekspanzija). U zavisnosti od uzroka, drugi cilj može biti sprečavanje ponovnog javljanja stanja. Metod lečenja zavisi od stepena kolapsa pluća, prisustva i količine vazduha i tečnosti, kao i od opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.

Mogućnosti lečenja uključuju: posmatranje, aspiraciju iglom, postavljanje torakalnog dren (cevčice u grudni koš), nehirurške metode zatvaranja curenja, kao i hiruršku intervenciju. U nekim slučajevima daje se i terapija kiseonikom, kako bi se ubrzala apsorpcija vazduha i širenje pluća.

Posmatranje
Ako je kolaps mali i količina vazduha/tečnosti nije velika, lekar može odlučiti da samo prati stanje pomoću serije rendgenskih snimaka grudnog koša dok se sadržaj prirodno ne apsorbuje i pluća ne prošire. Ovo može potrajati više nedelja.

Aspiracija iglom ili postavljanje torakalnog drena
Ako je kolaps značajniji, koristi se jedna od sledećih procedura:

• Aspiracija iglom. Tanka igla sa fleksibilnim kateterom uvodi se između rebara u pleuralni prostor. Nakon vađenja igle, lekar uz pomoć šprica izvlači višak vazduha i tečnost. Kateter se po potrebi ostavlja nekoliko sati radi praćenja i dodatnog dreniranja.
• Postavljanje torakalnog drena. Fleksibilna cevčica se uvodi u pleuralni prostor i priključuje na ventil sa jednosmernim protokom koji kontinuirano uklanja vazduh i tečnost dok se pluća ponovo ne rašire i stanje stabilizuje.Nehirurške metode
  Ako torakalni dren ne uspe da potpuno reši problem, koriste se dodatne metode:
  
• Pleurodeza. U pleuralni prostor se ubacuje supstanca koja izaziva blagu iritaciju, što dovodi do slepljivanja pluća sa grudnim zidom i zatvaranja otvora kroz koje izlazi vazduh.
  
• Autologna krvna zakrpa. Uzima se pacijentova krv iz vene i ubacuje u dren, gde formira prirodnu zakrpu (fibrinsku barijeru) koja zatvara curenje.
• Bronhoskopija sa ventilom. Tanka cevčica (bronhoskop) se uvodi kroz disajne puteve do pluća, gde se postavlja jednosmerni ventil koji omogućava izlazak vazduha, ali sprečava ulazak — pomažući plućima da se prošire i oporave.

Hirurško lečenje
Ako prethodne metode nisu dovoljne, hirurška intervencija je neophodna. U većini slučajeva, zahvat se izvodi kroz male rezove pomoću video-torakoskopije (VATS), koristeći kameru i specijalne instrumente kako bi se locirao i zatvorio izvor curenja (najčešće puknuti bleb ili rana na plućima).
U retkim slučajevima potrebna je veća incizija između rebara za pristup višestrukim ili većim mestima curenja.

Dalja nega i preporuke

Nakon lečenja hidropneumotoraksa, potrebno je izbegavati aktivnosti koje povećavaju pritisak u plućima, poput letenja avionom, ronjenja sa bocama ili sviranja duvačkih instrumenata, sve dok lekar ne dozvoli povratak ovim aktivnostima.

Važno je redovno ići na kontrole, kako bi se pratilo zarastanje i smanjio rizik od ponovnog javljanja stanja.